Thread Tools
This thread is privately moderated by molenjin, who may elect to delete unwanted replies.
Apr 18, 2008, 11:07 PM
Serbia Moderator
molenjin's Avatar
Discussion

Info za pocetnike


Kakav model za početak?

Za početnika koji se sprema da kupi svoj prvi model – evo nekoliko saveta i upozorenja. Najpre, ne dozvolite sebi da se lako obeshrabrite. Ovo je hobi za strpljive i uporne. Letenje je, uopšte, nešto što zahteva preciznost, kvalitet i znanje. Samo pomislite koliko su vekova ljudi maštali o načinima da polete! A danas svaki modelar ima znanja o aerodinamici, materijalima i gradnji koja su bila tajna i za Da Vinčija. Kad se osposobite da projektujete, izgradite i upravljate jednu leteću napravu, možete zadovoljno da kažete da spadate u povlašćeni krug onih koji su ovladali "tajnom letenja".

Nemojte da se brinete da li će vaš prvi model da se razbije - sigurno hoće. Pre ili kasnije. Lomovi se dešavaju i onima sa 20 godina iskustva. Ponekad se to događa bez "ljudskog faktora" - radio smetnje, otkazi baterije i sl. Autor ovih redova je razbijao i gubio modele na sve, reklo bi se, načine na koje je to moguće. Jedino nikad nisam imao "mid-air collision", tj, sudar u vazduhu sa drugim modelom. I to će se sigurno desiti jednog dana. Zato je bilo: neuspelih akrobacija, loše izvedenih sletanja, udaranja u stubove i drveće, sletanja na vodu, otkaza radija, pucanja krila u vazduhu, gubljenja iz vida na visini i gubljenja modela u visokoj travi. Jedan model mi je bio ozbiljno oštećen posle sletanja kad je nečiji pas dotrčao i pošeo da kidiše na model.

Ranije su se RC modeli prodavali kao kit od balza drveta, koji je trebalo sastaviti, pa su šanse jednog pocetnika da pravilno izgradi, izreglira i poleti svoj prvi model bile prilicno male. Posebno ako se sve radi bez nadzora nekog iskusnijeg. Danas se početnički modeli većinom prodaju kao ARF (Almost Ready to Fly) i RTF (Ready to Fly), što znači da se mogu sastaviti za svega par sati. RTF modeli dolaze sa već ugrađenim RC uređajima i motorom. Uglavnom je potrebno samo napuniti bateriju i model je onda spreman za let.

Pre prvog leta veoma je važno proveriti da li se centar težišta (CG) nalazi kako je naznačeno u uputstvu za model. Položaj težišta se može podešavati pomeranjem baterije ili dodavanjem olova u nos ili rep. Početnici po pravilu zanemaruju pitanje težišta, a to je upravo recept za katastrofu. Ako težište nije tačno tamo gde treba da bude (plus-minus milimetar ili dva) nema šanse da model pravilno leti. Orijentaciono, CG, tj. tačka težišta, treba da bude na 1/3 širine krila mereno od prednje ivice krila. Posle prvih par letova obično se položaj težišta još malo podesi, npr, pomeri se malo unazad, ako model nije dovoljno pokretljiv i obara nos, ili unapred ako je nestabilan i težak za upravljanje.

Druga važna stvar je da komandne površine (kormila) moraju da se pokrecu perfektno. Nema nikakve svrhe poletati sa modelom kod kojeg "ne radi sve kako treba". Ništa drugo nećete postići nego da razbijete model. Dakle, treba proveriti da li servoi mogu da izvrše pun hod u oba smera, da li se komandne žice pri tome ne izvijaju, da li se kormilo uvek vraća u neutralu kad se palica otpusti, itd. Kod nekih modela od pene ne postoje šarke na kormilima nego samo presovani žljeb - treba zato otkačiti komandnu žicu i razmrdati kormilo prstima sve dok se ne pokreće sasvim lako. U suprotnom, servo neće imati dovoljno snage da pomera kormilo, ili se ono neće vraćati u neutralni položaj.

Treće na šta treba obratiti pažnju su motor i elisa - da li je sve dobro zašrafljeno? Nekad spakuju model u kutiju sa nedovoljno stegnutom elisom a kupac na to ne računa i eto nevolje. Ne zaboravite da RC model nije bezopasna igračka. Povrede su moguće, pre svega od elise. Nikad ni sebe ni duge ne dovoditi u ravan okretanja elise ili ispred nje. Pri testiranju rada motora najbolje je oči zaštiti npr. naočarima za sunce, za svaki slučaj.

Dakle, kakav bi model bio najbolji za početak? Jasno je da treba da bude jeftin, lak za upravljanje i otporan na padove. To će svakako biti visokokrilac, lagan i stabilan, a poželjno je i da motor bude iza krila, kako ga pad na nos ne bi oštetio. Danas postoje na tržištu na desetine modela koji slede ovaj dizajn. Motor je feritni a baterija NiCd ili NiMH, obično sa 6 ili 7 ćelija, što sve zajedno neće proizvesti duge letove (tipično 5-10 minuta, sem ako ne "uletite" u neku termiku) ali je jednostavno za rukovanje.

Materijal će pre biti pena i plastika nego balza, zbog lakše serijske proizvodnje ovakvih modela. Dobra vest je da će ista prodavnica gde ste kupili model verovatno imati i rezervne delove za njega - krilo, rep, elisu, itd. Dakle, i posle najgorih havarija model će moći da se dovede u red i ponovo leti.

Vaš model treba da ima kontrole pravca, visine i motora, a na elerone za početak zaboravite. Ako kupujete RTF model, znači u kompletu sa radiom, dobro je odabrati onaj koji bi se kasnije mogao koristiti i za druge modele. Treba posle sastavljanja proveriti da li se kormila pokreću u skladu sa standardom, tj, slično kao kod velikog aviona. Ako se model posmatra od pozadi, onda pomeranje palice pravca treba da rezultuje otklonom kormila pravca na istu stranu. Ako se pomera palica visine, povlačenje prema sebi (tj. nadole, na predajniku) treba da pomeri kormilo visine nagore, što će opet u letu uticati da model krene nagore. I obrnuto, palica od sebe, kormilo ide nadole, i model obara nos nadole.

Evo jednog Ready-To-Fly plastičnog modela sa potisnom elisom: T-Hawk. Trup je meka ABS plastika, krilo i rep su od presovane, glazirane pene. Motor je Mabuchi 380. Komplet sadrži baterije, punjač i RC stanicu. A dobijate i rezervno krilo, rezervni rep i čak tri elise.



Zanimljiva slika[/url] preseka trupa T-Hawka:



Vrlo sličan model ovome je ElectraFun XP, koju je svojevremeno kupio i potpisnik ovih redova. Bio je to najjeftiniji način da se po dolasku u drugu zemlju dođe do kompletnih RC komponenti koje bi se onda ugradile u "ozbiljniji" model od balze. Nameravao sam da se malo poigram sa ElectraFun, pa da delove prebacim u moju jedrilicu koja je već bila pri završetku. Međutim to "poigravanje" je potrajalo malo duže jer se pokazalo da mala ElectraFun (raspon 1m) leti mnogo bolje nego što bi se očekivalo od jednog aviončića od plastike i pene.

Drugi model koji bi se mogao toplo preporučiti početnicima je EasyStar firme Multiplex. Ovo je nešto veći model, raspona 1370mm i težine između 600 i 700 grama. Motor je PERMAX 400/6V, elisa "Günther".



O EasyStaru bi se dalo pisati nadugačko i naširoko, jer je postao veoma popularan model u celom svetu. Lično sam imao jednog EasyStara a leteo još dva od prijatelja, sa LiPo baterijama koje su višestruko produžavale vreme u vazduhu. Letne osobine EasyStara su vrlo zadovoljavajuće a konstrukcija od "Elapor" pene je skoro neuništiva. U slučaju težih padova delovi od pene se mogu ispraviti pod vrelom vodom i zalepiti na svoje mesto cijano lepkom.


Brushless motori

"Brushless" (bez četkica) motor je vrsta sinhronog električnog motora koji se danas masovno koristi u modelarstvu, potisnuvši Speed 400 i druge popularne motore sa četkicama čak i u jeftinim početničkim modelima. Osnovna razlika kod brushlessa je što se umesto mehaničkog komutatora, tj. četkica, koristi elektronski uređaj ("kontroler", ili ESC). Bez ovog elektronskog kontrolera motor ne može da radi, tj. kad se direktno poveže na bateriju ne okreće se.

Brushless motori u svetu tehnike nisu ništa novo, ali je šira modelarska primena bila onemogućena cenom kontrolera. Danas je elektronika jeftina pa otuda imamo i brushless motore na svakom koraku.



Brushless motori su u modelarstvo ušli na mala vrata preko rashodovnih CD uređaja, koji u sebi sadrže i motor i kontroler. To je za mnoge bio način da izbegnu visoku cenu tadašnjih modelarskih brushless motora. Danas se solidan motor može kupiti za manje od 20 evra, tako da motori sa četkicama nisu više aktuelni (bar kod letećih modela). Može se nabaviti i kit, sa žicom za namotavanje, pa kupac sam namotava motor tako da dobije željeni kV broj (videti dole).

Osnovna prednost brushlessa je u efikasnosti, koja je tipično veća oko 20% u poređenju sa odgovarajućim motorom sa četkicama. To je lako razumeti jer kod brushlessa nema trenja na četkicama, varničenja, i sl. gubitaka. Brushless motori su generalno gledajući jednostavnije a kvalitetnije konstrukcije. Otuda i njihov duži vek.



Još jedna važna prednost je da mogu da okreću velike elise bez upotrebe reduktora, tj. mogu da imaju jaku torziju a mali broj obrtaja, ali i obrnuto, vrlo veliki broj obrtaja, što je potrebno za EDF (fen) pogon.

Većina brushlessa koji se trenutno nude na tržištu su tzv. outrunneri. To znači da je stator, sa namotajima, u središtu, a rotor, sa magnetima, se okreće oko njega. Ovo može da stvori komplikacije kod ugradnje, ali postoje razna rešenja u obliku X-nosača, nosača sa odstojnicima, itd. Takođe, obično je po potrebi moguće osovinu progurati na drugi kraj i motor pričvrstiti sa suprotne strane.

Pocetnik svakako treba da bude upoznat sa tzv. kV brojem, tj. odnosom RPM/Volt (broj obrtaja / napon) kad motor radi sa svojom najvećom efikasnošću. Taj broj je u funkciji sa namenom motora, a najviše zavisi od namotaja. Motori sa većom torzijom a manjim brojem obrtaja imaće nizi kV, i obrnuto. Za orijentaciju:

- Oko 1000: 3D modeli sa velikim elisama sa velikim korakom, jedrilice sa sklapajućim elisama, direktan pogon.

- Oko 1500-2000: direktan pogon za manje elise i brže modele.

- Oko 3000: za EDF i pogon na reduktor, npr. kod modela helikoptera.

Sve u svemu brushless motori imaju osiguranu budućnost u svetu modelarstva. Već su skoro izgurali sa tržišta SUS motore sve do zapremine od 6.5ccm. Nekad popularne zapremine od 0.8 (Cox), 1.5, 3.5ccm itd. danas se gotovo ne nude u prodavnicama. SUS motori i dalje vladaju u većim zapreminama jer je cena LiPo baterija još uvek visoka.


Kontroleri

Moderan pogonski sistem za elektro modele sastoji se od brushless motora, LiPo baterije i ESC kontrolera (ESC = Electronic Speed Controller).



Kontroler se povezuje između motora i baterije. To je u današnje vreme postao prilično složen elektronski sklop koji ima vise funkcija. Prvo, kontroler daje impulse motoru bez kojih motor ne bi mogao da se okreće. Drugo, kontroliše broj obrtaja motora, shodno položaju palice gasa. Treće, snabdeva strujom RC komponente u modelu (prijemnik i servoe) tako da nije potrebna posebna baterija. Četvrto, pazi da napon u LiPo bateriji ne spadne ispod 3 Volta po ćeliji, što bi dovelo problema sa snabdevanjem RC uređaja a može i da uništi bateriju.

Kontroleri najčešće imaju tri grupe izvoda:

1. Tri žice ka motoru,
2. Dve žice ka bateriji,
3. Tri tanje uvijene žice ka prijemniku, slične kao žice na servoima i drugim RC komponentama.

Dve žice ka bateriji su po pravilu crvena i crna, i tu strogo treba paziti da se kontroler i baterija ne povežu obrnuto jer može doći do kratkog spoja i uništenja kontrolera. Najbolje je koristiti konektore koji ne dozvoljavaju pogrešno spajanje. U tom smislu, početnik bi trebao da izbegava tzv. "bullet" zlatne konektore, koji su inače kvalitetniji i predviđeni za veće napone.

Tri žice ka motoru mogu se sa istovetno obojenim žicama na motoru spojiti razdvojivim konektorom a mogu se i direktno zalemiti i izolovati izolir-bandom, ako ne nameravate da kontroler stalno premeštate iz modela u model. Putem ove tri žice kontroler snabdeva motor strujom ali i kontroliše rad motora. Protok informacija je dvosmeran - ne samo od kontrolera ka motoru nego i obratno, jer kontroler mora svakog trenutka da zna položaj rotora u odnosu na stator. Detaljno objašnjenje kako se ovo odvija prilično je slozeno. Prvi brushless motori su imali posebne senzore koji su obaveštavali kontroler o trenutnom položaju rotora. Današnji modelarski motori su "sensorless", znači nemaju posebne senzore nego kontroler prima povratnu informaciju zahvaljujući magnetnoj indukciji u namotajima.

Neki kontroleri, posebno oni veće snage, imaju još i dve ili tri tanje žice sa RC prekidačem na kraju. Ovo je zgodno kako iz razloga bezbednosti a i da prijemnik ne bi crpio struju iz baterije dok model ne leti. Naravno, bateriju treba uvek iskopčati iz modela kad se sa letenjem završi zbog opasnosti da suviše mnogo struje istekne iz baterije nakon čega ona može da postane neupotrebljiva. Govorimo naravno o LiPo baterijama.

Kvalitetni kontroleri (Jeti, Kontronic, Himax...) dolaze sa celom listom dodatnih funkcija koje se mogu programirati. Programiranje se izvodi bilo putem komande gasa, ili, što je mnogo komfornije i sigurnije, posebnim programatorom. Jedna od najvažnijih dodatnih funkcija kontrolera je davanje upozorenja pre prvog startovanja motora. Obično se čuje jedan ili vise "bipova" da bi sekundu-dve posle elisa počela da se okreće. Tako imate vremena npr. da sklonite prste od elise ako bi nenamerno startovali motor.

Da li je moguće obrnuti smer okretanja motora i elise? Ako kontroler nema ovu funkciju, moraju se prespojiti žice. Većina brushless motora koji su trenutno na tržištu su outrunner tipa (rotor sa magnetima je spolja i deo je kućišta). Predviđeni su da se na model pričvrste preko krstastog nosača koji se montira na zadnju stranu motora. Ovo je najčešći način kako se brushless motori montiraju na modele. Drugi način je češći kod elektro jedrilica, naime nepokretni deo kućišta ide napred i montira se direktno na pregradu od špera, bez krstastog nosača. U ovom slucaju potrebno je prvo popustiti mali zavrtanj (obicno inbus tipa) koji drži osovinu motora i osovinu pomeriti tako da viri na suprotnom kraju motora. (Nekad to ide lako a nekad treba malo odmerenog kuckanja čekićem po osovini). Sad elisa može da se pričvrsti na drugi kraj motora, ali ako povežete kontroler i bateriju, videćete da se obrće u pogrešnom smeru. Zato je potrebno dve od tri žice između motora i kontrolera obrnuto spojiti. Pre svega ovoga naravno konsultovati uputstvo za motor i kontroler koji imate.

Jedno od čestih pitanja u vezi brushless pogona je da li je dovoljan jedan kontroler za više motora? Ne - svaki motor mora da ima poseban kontroler. Znači ako gradite dvomotorni avion, oba motora moraju da imaju svoj kontroler, mada oba posle mogu da budu spojena na istu bateriju.


LiPo baterije

U današnje vreme ova vrsta baterija potisnula je NiCd i NiMH baterije. NiCd se i dalje koristi za pogon RC uređaja kod jedrilica, kao i u predajnicima, ali sva je prilika da će vaš novi elektro model biti pogonjen sa LiPo (litijum-polimer) baterijama.



Dok se NiCd i NiMH baterije za RC modele obično sastoje od 6, 7 ili 8 ćelija, dotle LiPo dolazi u paketu od 2 ili 3 ćelije, malo ređe od 4. Napon jedne ćelije je 4.2 Volta kad je ćelija napunjena 100%. Kada se isprazni, silazi na 3.0 Volta. Ukoliko se pređe napon od 4.2V pri punjenju, ili siđe ispod 3.0V pri pražnjenju, LiPo ćelija može da se ošteti i postane neupotrebljiva.

Ove baterije donose sa sobom neke rizike, sa kojima početnik treba da bude upoznat. Naime, moguće je samo-zapaljivanje ovih baterija, ako se oštete, prepune, pregreju ili pak prilikom kratkog spoja. Kad LiPo baterija jednom počne da gori, oslobađa jaku toplotu i jako teško se gasi vodom ili aparatom, jer pri sagorevanju osobađa i kiseonik, koji onda potpomaže dalje gorenje.

Desili su se brojni slučajevi zapaljivanja ovih baterija, što je dovelo do povreda, gubitka modela, auta ili čak i kuće. Zato, svaki oprez je na mestu.

Evo nekih pravila pri radu sa LiPo baterijama:

- Koristiti samo specijalne punjače za LiPo, odnosno, kod univerzalnih punjača paziti da je namešten pravi program.

- Nikad ne ostavljati bateriju da se puni bez nadzora. Povremeno proveravati da se ne pregreva.

- Ne puniti bateriju u vozilu u pokretu.

- Ne preopterećivati bateriju sa neodgovarajućim motorom / elisom.

- Koristiti samo one kontrolere (ESC) koji su namenjeni za LiPo.

- Paziti da ne dođe do kratkog spoja.

- Nikad bateriju ne udarati, bušiti, deformisati ili prelemljivati.

- Dešava se da elektro model padne. Sa baterijom onda postupati oprezno. Ako je ozbiljno deformisana ili napukla, ne koristiti.



Upotreba punjača sa tzv. balanserom je vrlo preporučljiva, odnosno, ako vaš punjač nema u sebi balanser, korisno je dodati spoljni, koji se prikopčava između baterije i punjača. Skoro sve nove baterije na tržištu prodaju se sa dodatnim konektorom za punjenje, koji se prikopčava na balanser. Uvek dobro proučiti uputstvo za bateriju i punjač.

Još jedno zlatno pravilo je ne ostavljati LiPo bateriju u modelu, prikopčanu na kontroler. Čak i kad je prekidač RC-a na modelu isključen, kontroler "izvlači" neku malu struju iz baterije, pa kad budete hteli ponovo da letite, sledeće nedelje, može se desiti da je baterija propala jer je napon spao ispod dozvoljenje granice. Takva LiPo baterija je onda neupotrebljiva.

Takođe nije preporučljivo ostavljati 100% napunjenu bateriju neaktivnu duže vremena - to može dovesti do skraćenja veka baterije. Najbolje je bateriju puniti i koristiti istog dana.


RC predajnici i prijemnici

Osim pitanja "Kakav model da kupim za početak", oni koji ulaze u hobi isto pitaju i "Kakav radio da kupim?"

Treba poći od činjenice da se radio sistem ne kupuje svaki dan i ne zastareva tako brzo kao što recimo zastarevaju mobilni telefoni. Od radija kojeg kupite treba očekivati da vas verno sluzi bar u narednih pet godina. Zato želite da odmah nabavite sistem koji će zadovoljiti vaše potrebe u ovom periodu, umesto da kod svakog novog modela ustanovite da je radio koji imate neadekvatan i da morate kupiti bolji.



Radio će biti vaš temelj bavljenja RC hobijem pa zato ima smisla odmah zaobići jeftinije i manje pouzdane proizvođače. Bolje je odlučiti se za renomiranu firmu i model stanice kojeg je već kupio veliki broj modelara, jer ćete onda imati veće šanse da dobijete savet oko njegovog podešavanja, ne samo na Internetu nego i na terenu.

Nekome ko kupuje svoj prvi radio u trenutku dok ovo pišem - novembar 2013. - rekao bih da taj radio sistem mora da zadovolji sledeće uslove:

- Rad na frekvenciji od 2.4 GHz
- Min. 6 kanala sa svim standardnim mikserima
- Sposobnost da memoriše bar desetak modela
- Predajnik sa ugrađenom NiCd ili NiMH baterijom i punjačem koji se dobija u kompletu
- Raspoloživost raznih tipova prijemnika

Da u najkraćem objasnimo ove zahteve. Skoro svi RC sistemi koji se danas prodaju rade na mikrotalasnom području od 2.4 GHz. Ovim se izbegava zamajavanje sa kristalima i rizicima da se frekvencije dva predajnika preklope, što bi moglo da dovede (i dovodilo je bezbroj puta) do padova modela. Sistemi na 2.4 GHz rade tako što se predajnik i prijemnik "dogovore" o tačnom "bandu" na kojem će komunicirati. Područje od 2.4 GHz ima nebrojeno više bandova nego stari sistemi na npr. 27 MHz ili 35 MHz. Situacija bi se slikovito mogla opisati kao vožnja na auto-putu sa 5 ili 6 traka, kao u slučaju starih sistema, ili na auto-putu sa hiljadama uporednih traka, gde su šanse da se nađete u istoj traci sa nekim drugim zaista zanemarljive.

Sve u svemu, ako vam neko ponudi polovni sistem sa kristalima (npr. na 27 MHz) razmislite dobro, posebno u svetlu činjenice da je nabavka kristala i prijemnika za te sisteme danas dosta problematična. A prijemnici znaju da stradaju ili da se izgube zajedno sa modelima i onda vam treba zamena.

Kad pominjemo 6 kanala, male su šanse da ćete jednom leteti model koji će zahtevati svih šest, no nije ni to nemoguće. Ali zato ćete kod skoro svakog savremenog modela koristiti miksere. Mikseri kombinuju rad dva ili više servoa u jedinstvenu komandu. Ovo su najčešći mikseri:

- Mikser za elerone (ako svaki eleron ima svoj servo)
- Mikser za elevone (kod delta modela, letećih krila i raznih drugih bezrepaca)
- Mikser za V-rep (obično se viđa kod jedrilica)

Od ostalih podešavanja koja treba imati u RC predajniku najvažniji su revers, redukcija i eksponencijal. Ova podešavanja rade u odnosu na jedan kanal, znači ne miksuju više kanala. Revers znači da želite da servo promeni smer okretanja u odnosu na pomeranje palice. (Ovo vam omogućava, između ostalog, da ne brinete kako ćete okrenuti servo prilikom ugradnje u model.)

Redukcija je posebno važna kod bržih i 'nervoznijih' modela, kod kojih želite da smanjite otklon kormila u odnosu na pomeranje palice. Npr. redukcija od 50% znači da ako palicu pomerite do kraja, servo će se okrenuti samo do polovine. Na engleskom se redukcija najčešće naziva "dual rates".



Eksponencijal je vrlo sličan redukciji ali odnos pomeranja palice i servoa nije linearan nego je u vidu parabole. Od kakve ovo može biti koristi, pitate se? Pa, želite da npr. redukujete hod servoa pri blagim pokretima palice, no i dalje želite da servo stigne do kraja kad i palicu pomerite do kraja. Pomenute 'brze i nervozne' modele možete tako da upravljate umerenim pokretima palica dok model leti pod motorom, a kad se motor ugasi i model postane spor i trom, možete se prizemljiti koristeći puni hod kormila.



Sposobnost predajnika da memoriše podešavanja za više od jednog modela je jedna takođe dragocena osobina. Recimo da imate dva modela, jednu jedrilicu i jedan akrobatski avion. Podešavanja na predajniku za dva ovako različita modela biće, razume se, sasvim različita. Kad se uzme u obzir da podešavanje komandi kod svakog od modela može da zahteva dosta vremena (i nerava) jasno je da kroz ovaj proces ne želite da prolazite svaki put kad menjate model. Ako stanica može da memoriše desetak modela, to je u redu, a današnje stanice mogu i mnogo više. Kod skupih stanica viđaju se zasebne memorijske kartice koje se mogu izvaditi i ubaciti u PC kompjuter i tamo dodatno programirati.

Pomenimo i to da ne samo svaki model može imati svoja podešavanja, nego i jedan isti model može imati više "režima leta". Npr. skupe i sofisticirane takmičarske jedrilice kategorije F3J koriste jedan režim leta dok se podižu na vitlu, drugi dok lete u termici, treći dok se spuštaju sa izvučenim flapsovima, itd. (Da se sve ovo "naštimuje" treba naravno izvesti mnogo probnih letova.)

Pri kupovini RC kompleta prodavac će vas verovatno zbuniti pitanjem da li želite predajnik sa Modom 1 ili Modom 2. Ovo su danas dva najčešća moda (od 4) koja određuju raspored funkcija po palicama. Ako odaberete Mod 1 imaćete komande nagiba (Ailerons) i gasa (Throttle) na desnoj palici, a na levoj komande pravca (Rudder) i visine (Elevator). Ako odaberete Mod 2 imaćete komande nagiba i visine na desnoj palici, a na levoj komande pravca i gasa.



Ovo je sve zbog toga što kontrola gasa nema oprugu koja je vraća u neutralu, kao što je slučaj kod svih drugih pokreta palicama. Da nije ovoga, ne bi bilo ni razlike među predajnicima pošto se komande ionako mogu prespojiti zavisno već od toga kako servoe utaknete u prijemnik.

Šta ćete odabrati, do vas je. Mod 2 je generalno popularniji, naročito u Americi. Dotle, ovde u Australiji skoro svi lete na Mod 1 a i ponuda stanica je veca za Mod 1, tj. ako prodavac specifično ne napiše koji je mod u pitanju onda se podrazumeva da je Mod 1.

Tako i potpisnik ovih redova leti na Mod 1 mada nikad nije prestao da se pita šta je u stvari bolje. Kod Moda 2 je komanda visine na desnoj strani. Ova komanda je od veće važnosti pri letenju od komande gasa, pa ima logike da bude pod kontrolom desne ruke, koja je kao što znamo kod većine nas brža i spretnija. Opet, kako kome odgovara. Polemike oko toga koji je od modova bolji traju već decenijama i ne nazire im se kraj. Ili odaberite mod koji vam lično odgovara, ili se priklonite većini, što isto ima prednost, jer s vremena na vreme drugi modelari će vam sa poverenjem dati njihove predajnike u ruke da malo provozate njihove modele. I sad, ako je to drugačiji mod od onog na koji ste se naučili, može svašta da bude.

Malo bolje stanice imaju mogućnost mehaničkog prebacivanja sa jednog na drugi mod, tako što se predajnik otvori i onda se šrafcigerom odrade izvesne radnje, striktno prateći uputstva proizvođača. A one vrhunske, skupe stanice imaju mogućnost programskog prebacivanja, znači bez otvaranja radija.



Kad dođemo do konkretne preporuke početniku koju stanicu kupiti, a bez favorisanja bilo kojeg proizvođača, treba reći da su Spektrum uređaji stekli najveću popularnost među vlasnicima park-flyera i raznih drugih elektro modela i jedrilica. Razloge za ovo treba tražiti u dobrom odnosu cena/kvalitet i lakom podešavanju miksera i ostalih funkcija. U šestokanalnoj klasi tu je ekstremno popularni Spektrum DX6i. Ima uglavnom sve miksere koji vam mogu ikad zatrebati, a cena kompleta sa stanicom i prijemnikom, bez servoa, je negde oko 150 evra. Razume se, Futaba, JR, Hitec itd. imaju svoje modele 6-kanalnih stanica slične cene i sličnog kvaliteta.

Sve ove jeftinije stanice, računajući i DX6i, nemaju mogućnost telemetrije, koja postaje sledeći veliki hit u svetu. Da bi se imalo i to potrebno je nabaviti Spektrum DX8, koji je skoro duplo skuplji. Pod telemetrijom se generalno podrazumeva slanje informacija ne samo od stanice do modela, nego i obrnuto. Tako, možete tokom leta na svom predajniku pratiti stanje baterije, a uz razne dodatke ('sonde') možete znati i trenutnu brzinu i visinu modela. Podatak o visini i trenutnom propadanju ili penjanju je posebno zanimljiv za pilote RC jedrilica jer onda mogu da znaju da li im se model nalazi u termici.


Servoi

Servo motori primaju signale od prijemnika i pretvaraju ih u rad. Oni su kod letećeg modela slično što i mišići u vašem telu. Servo najčešće služi za pokretanje aerodinamičkih površina koje onda menjaju tok vazdušnog strujanja i samim tim pravac leta modela. Pod ovim aerodinamičkim površinama podrazumevamo kormila pravca i visine, elerone, elevone, flapsove, vazdušne kočnice, itd.

Kod modela sa motorima sa unutrašnjim sagorevanjem (SUS) jedan od servoa treba dodeliti komandi gasa. Jasno je da za ovu svrhu može da se iskoristi neki manji i lakši servo pošto njegova snaga nije najvažnija, ali jeste preciznost. Servo i karburator na motoru se podese tako da sa punim otklonom palice gasa motor postiže maksimalni broj obrtaja, dok se sa palicom na suprotnom kraju održava "na leru" ali se ne gasi.

Servoi se takođe koriste za pokretanje točkova stajnog trapa, kako bi se kontrolisao pravac kretanja po zemlji. Obično se isti servo koristi i za pokretanje kormila pravca kao i prednjeg točka na stajnom trapu tipa tricikl. Kod stajnog trapa sa dva prednja točka i malim tockom na kraju trupa, ovaj mali točak je obično u vezi sa kormilom pravca koje ga onda i pomera.

Neki skuplji i složeniji modeli imaju uvlačivi stajni trap, kao kod pravih aviona, za čije uvlačenje i izvlačenje se ponekad koriste servoi a ponekad pneumatika.

Od ostalih primena servoa kod letećih modela pomenimo servoe kod velikih jedrilica za vuču, koji imaju zadatak da u pogodnom trenutku otkače jedrilicu od modela aviona koji ih vuče i podiže sa sobom.

Bez ozbira na veliki broj tipova servoa na tržištu, koji se razliku po veličini, snazi, kvalitetu i ceni, skoro svi servoi imaju istu konstrukciju. Tu je minijaturni elektromotor koji pokreće redukcioni mehanizam, koji se završava kontrolnom polugom ili točkićem. Tu je i potenciometar ili slična elektronika koja kontroliše hod motora.



Servo se trožilnim kablom povezuje na prijemnik. U prošlosti su razni proizvođači koristili različite konektore ali danas je to uglavnom standardizovano. Početnici u RC modelarstvu obično dolaze sa ovim pitanjem: da li servo jednog proizvođača može da se koristi sa prijemnikom drugog proizvođača? Odgovor: danas, u 99% slučajeva, da. Sledeće pitanje: da li je dobro mešati servoe raznih proizvođača u istom modelu? Odgovor: nema ničeg posebno lošeg u tome, tako da se u modelima iskusnijih modelara zaista se mogu videti raspareni servoi. Servo je servo. Eventualni problemi mogu da se pojave oko potrošnje energije kod većih modela sa više od 4 servoa. Takvi modeli i onako nisu za početnike pa nema potrebe ovom prilikom o tome diskutovati.

Gledano po veličini, tri najbrojnije kategorije servoa su standardna, mini i mikro.

Standardni servoi se često isporučuju u kompletu sa RC predajnikom i prijemnikom. Ovo su robustni servoi tipične težine od 40-50 grama i snage (tj. momenta) od 3 do 4 kg/cm. Neki od poznatih modela su Hitec HS-311, Futaba S3003, itd. Četiri ovakva servoa će pristajati u npr. trenažni model težine oko 2 kg, pogonjen SUS motorom od 6.5 kubnih cm.



Za nešto manje modele, tipično oko jednog kilograma težine, optimalni su "mini" servoi, težine 15-20 grama i snage oko 2.5kg/cm kao npr. Hitec HS-81.

Za male modele, tzv. park-flyere, koji su najčešće pogonjeni elektro motorom, pogodni su "mikro" i "sub-mikro" servoi. Njihova težina se kreće oko desetak grama a momenat 1.2 kg/cm (Hitec HS-55). Pre nekoliko decenija ovako mali servoi su zbog delikatnog mehanizma bili prilično skupi, ali danas to više nije slučaj. To se može zahvaliti proizvodnji u velikim serijama u zemljama Dalekog istoka. Danas je veoma popularan S75 firme E-flite.

Veza servoa sa konstrukcijom modela je u principu montažna, putem dva ili četiri zavrtnja i jezičaka na servou. U nekim slučajevima šrafovi mogu da budu nepraktični, kao npr. kod modela od pene. Nije retko da se zato servoi i trajno lepe za konstrukciju. Tako se štedi na tezini ali ovaj pristup ima i svoje negativne strane - šta ako se servo pokvari i treba ga zameniti? Ne dešava se često ali se ipak dešava. Što više servoa i drugih komponenti imate u modelu to su veće šanse da nešto otkaže.

Viđaju se razne metode lepljenja servoa, počev od upotrebe toplog lepka ("hot glue") što ipak deluje prilično primitivno. Servo se može ulepiti direktno za drvo ili penu epoksi ili cijano lepkom ali takav spoj u principu nije siguran jer se lepak slabo vezuje za glatku plastiku od koje je izliveno kućište servoa. Zato se servo prvo nekoliko puta obmota maskirnom trakom ("papirnim selotejpom"), tako da kraj trake dođe na stranu koja se lepi. Onda se tako obmotani servo epoksijem ulepi na svoje mesto. Spoj je čvrst i siguran a u slučaju potrebe servo može da se oslobodi i izvadi tako što se traka raseče. Vraćanje servoa na mesto de ide tako glatko, naravno, jer prvo je potrebno ležište očistiti od preostale trake i lepka.

Kod nekih modela treba uzeti u obzir i vibracije motora. Ove vibracije mogu u određenim slučajevima da dovedu do nepravilnog rada servo mehanizma ili njegovog oštećenja. Zato se servo montira posredstvom gumenih podmetača, pa tako telo servoa ne dodiruje direktno konstrukciju modela i ne prima vibracije od nje.

Konačno, da prodiskutujemo pitanje kontrolnih veza. Ovome treba posvetiti maksimalnu pažnju jer ako bi se kontrolna veza otkačila tokom leta to bi se verovatno završilo oštećenjem ili gubitkom modela.

Generalno se kontrolne veze mogu podeliti na krute polugice i sajle. Kod sajli, što se viđa kod većih modela, potrebne su dve, sa obe strane kormila i servoa po jedna ("closed loop control"). Kod krutih polugica dovoljna je, naravno, samo jedna.

Kontrolna veza između servoa i kormila obično se sastoji od dve štipaljke i jedne polugice. Ako je polugica od metala onda se štipaljke mogu i izostaviti - šipkica se na krajevima savije u obliku slova Z i tako udene u polugu na servou. Da bi se napravio precizan Z oblik preporučuju se posebna klešta za tu namenu.

U ranijim danima RC modelarstva polugice i štipaljke su redovno bile metalne i spajale se lemljenjem. Jedna ili obe štipaljke bi imale zavrtanj i maticu pomoću kojih se moglo obavljati fino podešavanje dužine kontrolne veze. Npr. veza bi se mogla skratiti ili produžiti za nekih 5 mm.




Veliki broj modelara, pa i autor ovih redova, u današnje vreme koristi najlonske štipaljke i polugice od grafita, koje onda spajaju epoksi lepkom. Zgodno za sve one koji ne vole da leme. Ovakva kontrolna veza nije fleksibilna po dužini, ali je lagana i jeftina. Tipično se koriste grafitne šipkice okruglog preseka i prečnika od oko milimetar i po. Da bi se lepak dobro učvrstio za grafit preporučljivo je krajeve šipkica malo ogrubeti šmirglom. Pošto dužina šipkice treba da bude vrlo precizna, radi se tako da se prvo na jedan kraj ulepi najlonska štipaljka, zatim, kada spoj očvrsne štipaljka se montira na servo a drugi kraj veze provizorno na kormilo. Servo se dovede u neutralu tako što se poveže sa prijemniom i radio uključi, sa svim trimerima i mikserima u neutrali. Kormilo se na drugom kraju takođe osigura u neutralnom polozaju sa nekoliko parčića balze i gumicama. Onda se nanese lepak na preostalu štipaljku i sve ostavi fiksirano nekoliko sati. Kad lepak dobro otvrdne, recimo sledećeg dana, kontrolna veza se skine sa modela (ako je moguće) i jačina spojeva testira vučenjem. Spoj je obično vrlo jak i dugotrajan. Napomena: za ovaj a i za sve druge poslove na modelu ne koristiti 5-minutni epoksi jer vremenom postaje krt. Najbolji je 30-minutni epoksi koji se prodaje upravo u modelarskim radnjama.


Termičko jedrenje

Jedrenje u termici ne zahteva skup model i opremu, a nudi sate opuštenog letenja. Da bi se počela koristiti topla uspona strujanja, model jedrilice mora prvo da se dovede na određenu visinu. To se radi ili visokim startom, ili drugi model aviona vuče jedrilicu, ili se (u novije vreme) jedrilica snažnim zamahom izbacuje uvis (tzv. HLG - Hand-Launched Glider).

Visoki start može da se izvede prostim užetom, gumenim bandžijem ili električnim vitlom. Pošto je ovo info za početnike, sva je prilika da sa vitlom nećete imati posla pošto je to dosta skup uređaj a model mora da bude dovoljno čvrst da izdrži snažno potezanje.



Uže je najprostiji metod, ali vam je potreban pomoćnik koji će trčati. Uže funkcioniše odlično kod laganih Free Flight jedrilica dok se kod onih sa radiom može desiti da brzina trčanja ne bude dovoljna. Postoje problemi i oko cimanja užeta, dogovaranja kad da se krene, itd.

Zato se za rekreativno letenje preporučuje bandži. Pomoćnik vam nije potreban a šanse za lom modela pri startu su mnogo manje. Tipično, koristi se oko 30 metara hirurškog gumenog creva i 100m najlona sa alkom i zastavicom na kraju.

Umesto zastavice može se staviti i mali padobran, koji onda nošen vetrom vraća uže prema vama tako da će pri sledećem startu biti manje šetnje. Ipak, u mojoj praksi, padobran se loše pokazao jer zapinje za granje i žbunove. Ako sleti u krošnju može da se zakači tako da ga ne možete osloboditi. Zato koristim crvene ili žute zastavice dužine oko 20cm, od deblje folije, ojačane po ivicama selotejpom.

Još jedna stvar koju treba rešiti jeste za šta fiksirati početak bandžija. Može i običan čvor oko nekog stabla, bandere i sl. koji se nalaze na početku poljane. Bolje je imati jedan od onih kamperskih klinova za šatore, koji zabijete u zemlju.

Startuje se uvek protiv vetra. Zato je prvi posao po dolasku na teren odrediti odakle duva. Baci se malo suve trave u vis i gleda kuda pada.

Bandži se normalno nateže na 2 do 2.5 dužine. To je već stvar probanja kako ide. Ako se guma nategne previše, može se desiti da pukne, što može da povredi nekog ko joj se našao na putu. Takođe, treba paziti da se ne pretera sa natezanjem da ne bi krila jedrilice pukla pri startu.

Alka treba da je dovoljno jaka da izdrži silu zategnutog bandžija. Može se koristiti i malo veća matica ili podloška, onda ste sigurni da neće da popusti.

Start se izvodi sa nosem modela podignutim za 45 do 60 stepeni nagore. Sledi izbačaj u pravcu kako je upravljen model, ni prejak ni preslab. (Može se sačekati trenutak kad zaduva vetar da bi efekat podizanja bio jači.) Stanica se drži u levoj ruci i odmah po startu brzo se hvata sa obe ruke tako da ste spremni da, ako zatreba, korigujete pravac penjanja.

Ako je vazduh pun vrtloga, ili ako je kuka montirana suviše nazad, može biti mnogo "šetanja" levo-desno koja, ako se ne reaguje kormilom pravca, mogu da se završe i padom i teškim lomom jedrilice. Iz mog iskustva, ako su težište i kuka na pravom mestu, visoki start nije uopšte toliko kritična faza koliko izgleda. Vrlo retko se dešavaju problemi. Jednom kad se uvežba, postaje rutina.

Model po izbačaju strmo penje 5-10 sekundi, onda se izravnava i čak počne da silazi, jer ga težina gume i užeta vuče nadole. To je trenutak kad se treba otkačiti. Najlepše je kad se model sam otkačinje, ali često je potrebno napraviti nagli zaokret ili podići nos. Zastavica treba da je dovoljno velika da se lepo vidi kad se uže otkači od kuke.

Posle solidnog starta bandžijem, jedrilica će tipično biti na visini između 50 i 100 metara. Treba odmah početi sa traženjem termike, jer vremena nema mnogo, svega par minuta dok se model ne spusti suviše nisko. Ako je vreme mirno, može se u širokim krugovima pretraživati oblast oko poljane. Ako je vetrovito, model će uglavnom morati da "stoji" u mestu protivno vetru i pomera se bočno za koju desetinu metara. U svakom slučaju jedrenje i nalaženje termike po vetrovitom danu idu mnogo teže.

Termički balon ili termički stub se vizuelno ne vide, kao uostalom ni sva druga strujanja u vazduhu. Moguće je iz iskustva zaključiti da termike negde ima po letu ptica ili podizanju prašine. U principu, termiku treba očekivati iznad jako zagrejanog terena, kao što bi bili parkinzi, kuće, niska trava i sl. Najbolji period dana je između 11 i ranog popodneva, kada sunce najjače zagreva zemlju. Ali, moram priznati iz svog iskustva, termika se pojavljivala tamo gde je nisam očekivao, a često je nije bilo tamo gde jesam. Bilo je izlazaka na teren kada termika nije "radila" u sred letnjeg dana, a bivala neočekivano "živahna" u neko oblačno popodne. Skoro da nema pravila. Odnosno, sve zavisi od iskustva i veštine modelara.

Siguran sam da bi moj 'zemljak' Australijanac Dejvid Hobi znao više da ispriča na ovu temu, pošto je dvostruki svetski šampion u kategoriji termičkih jedrilica F3J.



Kad se termika jednom nađe, i počne da nosi model u plave visine, može da nastane problem da se model ne izgubi. (Lično mi se to desilo sa dva modela, jedan je bio čista jedrilica a drugi elektro jedrilica.) Jednom izgubljeni vizuelni kontakt može da ostane trajno izgubljen. Tj. po onoj narodnoj "sad ga vidiš, sad ga ne vidiš". Potrebno je početi sa spuštanjem čim model postane neprijatno sitan i neuočljiv na nebu. Neke jedrilice imaju vazdušne kočnice koje se vertikalno izvlače iz krila, ili se koči kombinovanjem flapsova i elerona (tzv. "crow" kočenje), prikazano na slici:



Češće je ipak da početnički model ima samo kormila pravca i dubine. U tom slučaju možete da komandujete kovit - palica pravca skroz u jednu stranu, palica visine skroz nadole. Drugi način je da se model pažljivo "sjuruje" nadole blagim guranjem palice visine. Kažem pažljivo, jer ako jedrilica uhvati previše brzine može da se pojavi tzv. flater, kada krajevi krila počnu da trepere a ponekad dolazi i do loma krila.

Konačno, kakav model jedrilice je dobar za let u termici? Evo nekoliko popularnih modela.



"Gentle Lady" je verovatno najpoznatija drvena jedrilica u klasi od 2 metra. Godinama se prodavala kao kit a u poslednje vreme dostupna je i skoro-gotova varijanta (ARF). Vidi se da je konstrukcija lagana a u kombinaciji sa širokim krilom daje vrlo nisko opterećenje (obično oko 20g/dm). Tu je i trihedral, tj. trostruki V-oblik krila, koji se dobro ponaša u zaokretima.



"First" je model poljske proizvodnje, popularan na 2M takmičenjima u Australiji. Nije retkost da preko 50% modela na nekom takmičenju bude baš "First". Razloga ima dva. Prvo je što je ovaj model nešto teži i bolje se ponaša pri vetrovitom vremenu. Drugo, krilo sa jezgrom od stiropora i oblogom od balze je vrlo čvrsto i izdržava silovite startove. Postalo je uobičajeno da se na 2M takmicenjima gleda da se model "ispraćka" prema gore što većom brzinom, tako da i posle otkačinjanja sa vitla nastavi da penje, nekad 30 a nekad i celih 50 metara.



Multiplexov "EasyGlider" postoji u elektro i bezmotornoj varijanti. Ako kupite ovu drugu, u kutiji stiže i solidan bandži. Dobar izbor za početnika koji hoće jednom kupovinom da 'ubije dve muve'. EasyGlider je inače izliven od specijalne pene Elapor i mnogo bolje podnosi padove nego modeli od balze.


Padinsko jedrenje

Ova vrsta jedriličarstva proširila se iz Engleske, gde je RC modelarstvo vrlo popularno ali nema mnogo sunčanih dana kada bi se moglo leteti u termici. Zato postoji obilje bregova, litica i kosih peščanih nasipa pogodnih za padinsko jedrenje.

Princip jedrenja na padini je lako objasniti: vetar duva ka padini, i pošto, razumljivo, ne može da prođe kroz nju, biva skrenut ukoso nagore. To se onda koristi za podizanje i održavanje u vazduhu jedne RC jedrilice. Ili, takođe, raznih zmajeva koji nose čoveka, paraglajdera i sl.



Naći pogodnu lokaciju za padinsko jedrenje nije lako. U idealnom slučaju to bi bila čista, ravna padina od oko 30 stepeni, obrasla travom. U realnosti, na terenu se nalaze razne prepreke u vidu drveća, kamenja, ograda i sl. Pošto vazdušne struje zavise od oblika padine, to se mogu očekivati razne turbulencije i "sinkovi" (u kojima model naglo propada), što u stvari čini ovaj vid letenja još zanimljivijim.

Poletanje se izvodi sa vrha brega, tako što se jedrilica izbaci iz ruke snažnim zamahom malo prema dole. Modelu će trebati nekoliko sekundi pravolinijskog leta da uhvati brzinu i visinu, a onda se mogu preduzimati zaokreti i akrobacije. Osnovno pravilo padinskog letenja je da se zaokreti vrše od padine, a ne prema njoj. U suprotnom, rizikujete da se model ponesen vetrom "zakuca" u padinu pre nego što vi stignete da ga "izvučete".

Kakav model jedrilice je pogodan za padinsko letenje? Iako se mnoge kupovne jedrilice mogu leteti i na ravnom polju i na bregu (uz dodavanje balasta), ima i takvih koje su dizajnirane specijalno za jednu ili drugu vrstu leta. Generalno govoreći, jedrilica za padinu je teža, brža, čvršća i okretnija. Čvrstina je potrebna ne samo zbog grubih sletanja nego i zato što je konstrukcija izložena stalnom stresu tokom leta. Tipično se radi o jedrilicama sa opterećenjem od 30g/dm2 ili većem. Krila mogu biti od plankirane balza konstrukcije, ili od stiropora u sredini a obložena balzom. Profil krila treba da bude tanji i prodorniji od onih za termičke jedrilice - obično se koriste polusimetrični profili. Za uske i nagle zaokrete neophodni su eleroni.

Poslednjih godina se za izgradnju ove vrste modela masovno koriste razni penasti materijali. To je zato što pitanje težine i aerodinamičnosti nije toliko kritično kao kod termičkih jedrilica, dok sa druge strane, pena ima mnogo bolju otpornost na udare i druga zlostavljanja. Delovi od pene mogu se oblikovati bilo u kalupu, bilo rezanjem (nožem ili zagrejanom žicom). Da bi se model ojačao, površine se presvlače pak-papirom ili oblepljuju širokim selotejpom.

Vrlo popularna vrsta modela za let na padini su razne varijante letećeg krila. Jednostavna su i brza za gradnju. Npr. za jedno "Zagi" leteće krilo iseku se dve profilisane polovine krila od stiropora i presvuku raznobojnim selotejpom, a na krajeve se dodaju vertikalni stabilizatori. Treba napraviti i elerone i ležišta za RC opremu. Potrebna su dva servoa, po jedan za svaki eleron. Naravno, predajnik mora da ima funkciju za elektronsko miksovanje komandi pravca i nagiba.

Ovo je "Wowings Booby", jedna vrlo atraktivna varijacija letećeg krila. Proizvodi se u Australiji.



Još jedna zanimljiva kategorija je "PSS" - "Power Slope Soaring". To su makete pravih aviona ali bez pogona, napravljene od laganih materijala kao što su razne pene, tako da se mogu leteti na padini. Letne osobine nisu u prvom planu nego "uverljivost". Tako, može se izgraditi verna maketa Spitfajera i onda satima leteti na padini bez brige oko motora i baterija. Slika 1, Slika 2, Slika 3, Slika 4, Slika 5



Neki su čak napravili i maketu naseg mlaznog lovca "Orao". Slika 1, Slika 2. Nažalost, model nije dočekao duboku starost...

U poslednje vreme se mnogo raspravlja o tzv. "dinamičkom jedrenju" (DS, Dynamic Soaring). Za ovo je već potreban i iskusan pilot i vrlo čvrsta i brza jedrilica. Radi se o jedrenju na suprotnoj strani padine, gde je vazduh u silaznoj putanji. Model u brzim krugovima prolazi kroz slojeve vazduha sa različitim brzinama, i na osnovu razlike tih brzina model u svakom krugu dodaje pomalo na sopstvenu brzinu.



Ljudi su prvo videli kako neke od ptica koriste ovu tehniku leta, probali da ih imitiraju sa RC jedrilicama, i tako, danas imamo "Dynamic Soaring". Veruje se da je RC-guru Amerikanac Džo Vurts (Joe Wurts) prvi poceo sa DS-om tokom druge polovine 1990-tih.


Elektro jedrilice

Ovo su termičke ili akrobatske RC jedrilice opremljene elektro pogonom, koji čine motor, elisa, kontroler i baterija. Svrha pogona je da model podigne na željenu visinu sa koje bi se zatim mogla koristiti uspona strujanja. Za razliku od motornih modela aviona, motorne jedrilice koriste svoj pogon manji deo vremena provedenog u vazduhu. To čine pri poletanju, i kasnije po potrebi, da bi se ponovo penjale. Otuda i jasna prednost elektro pogona nad SUS motorom, jer se električni motor može pokretati i zaustavljati u letu, dok SUS motor ne može.



Da bi se smanjio otpor vazduha dok motor ne radi, koriste se elise sa sklapajućim krakovima. Obično se takva elisa kupuje u kompletu sa centralnim nosačem (engl. "yoke"), krakovima ("blades") i kapom ("spinner"). Iskusniji modelari nabavljaju krakove posebno, kako bi mogli da isprobaju razne veličine i po tome odluče šta je najoptimalnije za njihov model.

Krakovi mogu biti plastični, kao kod jeftinijih modela, ili grafitni. Ostale komponente elise mogu biti plastične ili metalne. Pominjući ovo, treba dodati da se pri radu sa sklapajućim elisama mora biti oprezan. Prvo, mora se proveriti da li je glavčina elise zaista čvrsto vezana za osovinu motora. Drugo, osovinice krakova moraju da budu sigurne. Treće, elisa mora da se okreće sa minimumom vibracija. Spadanja elise sa motora i razletanja krakova nisu retkost - posebno u današnje vreme kada se koriste snažni brushless motori. Pri testiranju elise zaštititi lice i oči. Niko ne bi trebao da se nalazi u ravni elise ili ispred nje kad se motor startuje.

Kod novijih elektro jedrilica sa brushless motorima elisa je gotovo uvek vezana direktno na motor. Reduktor se danas ređe viđa jer brushless motori "outrunneri" sa kV brojem oko 1000 daju veliku torziju pri malom broju obrtaja. Ponekad se čovek i začudi kako jedan mali brushless motor uspeva da okreće tako veliku elisu!

Ako govorimo o uobičajenim veličinama elektro jedrilica, treba početi od toga da su se tokom ranijih godina proizvodile jedrilice za dva glavna tipa motora sa četkicama, Speed 400 i Speed 550. Jedan model za Speed 400 bio bi raspona oko 1.5m i težine 500-600 grama. Onaj za Speed 550 bi imao 2 metra raspona i težinu do 1.4kg. Iako je vreme ovih motora prošlo, proizvođači se i dalje drže sličnih gabarita. Tako, model od 1.5m bi sada bio pogonjen outrunnerom prečnika 25-30mm i snage do 150W. Elisa bi bila između 8 i 10 inča, kontroler do 20 ampera a baterija 6-7 ćelija NiMH ili 2S LiPo, ili neka manja 3S. Za 2m model trebao bi outrunner snage oko 250W, elisa od 10 do 12 inča i 3S LiPo baterija od min. 2000 mAh. Ovo se sve odnosi na rekreativno letenje i jedrenje u termici. Kod posebne klase brzih jedrilica - tzv. hotlajnera - snage motora su mnogo veće, elise su nešto manjeg prečnika i koraka, itd.

Naravno, prodaju se i veće elektro jedrilice. Proizvođači često jedan svoj model jedrilice nude u obe varijante, elektro i bez pogona. Neki modeli dolaze sa nosem trupa spremnim za ugradnju motora, pa je na kupcu da posle odluči kojim putem da ide.

Od jedne solidne jedrilice sa brushless motorom i LiPo baterijom može se očekivati da ostane u vazduhu bar 20-30 minuta bez korištenja termike, a sa termikom, koje uvek negde ima, letovi preko jednog sata nisu problem.



Dole: "Radian" iz firme ParkZone je jedna od trenutno najpopularnijih elektro jedrilica. Ovaj lepo dizajniran model je pogodan za učenje i rekreativno letenje. Kao što se vidi sa slike, "Radian" je ceo izgrađen od pene, sa cevastom grafitnom ramenjačom koja prolazi kroz dve polovine krila. Ova veza je montažna, što je dobrodošlo s obzirom da je raspon krila dva metra. Komande su: pravac, visina i motor. Postoji i novija varijanta pod nazivom "Radian Pro" koja ima elerone i flapsove tako da se s njom mogu izvoditi akrobacije i leteti po vetrovitom vremenu na padini.



Takmičenja elektro jedrilica održavaju se u nekoliko kategorija. Obično se dopušta relativno kratak rad motora (minut ili manje), da bi zatim model trebao da jedri sledećih 10 ili 12 minuta, i konačno, da se prizemlji što bliže zadatoj tački. Pošto je rad motora vremenski ograničen, ide se na što veću snagu pa modeli penju vertikalno. Sve ovo je vrlo atraktivno za posmatrače. Ali treba reći i to da se elektro pogon burno razvijao poslednjih nekoliko godina pa je bilo teško uspostaviti trajnija pravila takmičenja. Išlo se na razna ograničenja, a poslednji trend je da snaga motora bude proporcionalna težini modela.


3D modeli

3D? Svaki leteći model je u principu "3D" pošto leti u trodimenzionalnom prostoru. Ova nova vrsta RC modela dobila je popularno ime "3D" po tome što naizgled prkose gravitaciji, pa idu nagore i nadole isto tako lako kao i u stranu.

Ako je verovati Englezima, 3D letenje je poteklo iz njihove zemlje, kako je detaljno opisano u članku u jednom britanskom časopisu. Navodno, neko je u to vreme obilazio modelarske aero mitinge prikazujući akrobacije kakve tada nisu bile viđene ni od Hanna Prettnera, u to vreme aktuelnog šampiona u akrobatskom letenju. Model se propinjao na elisu, usporavao i lebdeo pod takvim uglovima kada bi svaki drugi model stolirao i pao na zemlju. Model je naravno bio specijalno izrađen da bude što lakši, a imao je snažan SUS motor sa rezonatorom.

Dakle, šta je to 3D letenje? Po najčešće korišćenoj definiciji, to je izvođenje figura iza granice stolinga, tj. kada je krilo pod toliko velikim uglom u odnosu na pravac leta da dolazi do sloma uzgona. Razlog zašto 3D modeli ne padnu jeste u tome što snažna elisa duva preko krila i drugih nosećih površina i tako nadoknađuje uzgon. Najlepše se to vidi kod tzv. "Harriera" - sporog leta napred sa visoko podignutim nosem.

Osnovna pretpostavka za neki model da bude "3D" je da je odnos između vuče elise i težine modela veći od 1. Ponekad je ovaj odnos čak i preko 2:1 što znači da model može ne samo da visi na elisi nego i da se sa punim gasom penje vertikalno kao raketa.

3D letenje je počelo sa SUS motorima, jer elektro pogon u to vreme nije bio dovoljno snažan. Danas je situacija izmenjena, uglavnom su u pitanju razni manji modeli elektro tipa. Električni pogon je i pouzdaniji od motora sa gorivom pa postoji manja opasnost da nešto "zakašljuca" u kritičnom momentu.

Da bi odnos vuče i težine bio veći od 1:1 konstrukcija mora da bude maksimalno olakšana. Jednostavni "profilni" 3D modeli, tzv. "shock-flyers", prave se od deprona sa ojačanjima od grafitnih šipkica. Baterija i RC komponente mogu da se montiraju spolja, što svakako nije aerodinamično ali za 3D modele to nije od velike važnosti. Motori su u početku bili feritni (sa četkicama) i obaveznim reduktorom, kako bi mogli da okreću velike elise. Sada se stavljaju outrunner brushlessi sa niskim KV brojevima (mali broj okretaja, velika torzija). Baterija je obavezno LiPo, zbog težine, sa 3 ćelije.



Prodaju se i 3D modeli od balze, sa tipičnom "kosturastom" konstrukcijom, radi štednje na težini. 3D modeli sa motorima na gorivo i dalje se koriste, samo su danas to mahom veliki modeli (2m raspon ili veći), sa benzinskim motorima veće kubikaže:



Konačno, ono što je zajedničko kod svih 3D modela jesu predimenzionirana kormila i eleroni. To je zato što model treba da očuva upravljivost i pri vrlo malim brzinama. Takođe, repne površine i eleroni služe da se preusmeri vazdušna struja koja dolazi od elise. Sa posebnim servoom za svaku površinu i kompjuterskim radiom moguće su figure koje niko nije mogao da zamisli pre samo desetak godina. Sve opet zavisi od veštine pilota. 3D akrobacije spadaju u sam vrh veštine RC letenja... naravno, kad gledate druge dok lete sve izgleda vrlo lako.
Last edited by molenjin; Jan 03, 2017 at 08:55 PM.
Sign up now
to remove ads between posts
Jan 09, 2017, 11:50 PM
Serbia Moderator
molenjin's Avatar

Modelarski materijali i lepkovi


Balza - Balza je do sada bila ubedljivo najpopularniji materijal u vazduhovnom modelarstvu a nije nemoguće da će tako i ostati. Balza je lagano tropsko drvo iz porodice Ochroma koje dosta brzo naraste do visine od 30 metara. Gustina drveta se kreće od 40 do 340 kg po kubnom metru. U modelarstvu primenu imaju manje gustine dok se ostalo koristi za ambalažu. Oko 95% balze na svetskom tržištu dolazi iz Ekvadora.



Modelari balzu obično kupuju u šnitama dužine jednog metra i širine 10cm, mada ove dimenzije variraju zavisno od firme koja seče i suši balzu. Tipične debljine su 1, 1.5, 2, 2.5, 3, 4, 5, 6.5, 8 i 10 milimetara. Ako vam treba nešto deblje, to možete dobiti kombinovanjem dva ili više parčeta. Osim šnita, prodaju se i letvice od balze, kvadratnog, okruglog ili trougaonog preseka. Nešto ređe se u modelarskim radnjama nailazi na šper od balze, ali njega može svaki modelar sam da napravi tako što slepi više slojeva tanje balze sa godovima koji se seku pod 90 stepeni, i ostavi ih da se suše pod pritiskom.



Balza, kao i svako drvo, ima godove i vlaknastu strukturu. To u praksi znači da ga je lakše savijati duž jednog pravca a mnogo teže duž drugog. Pravilno orijentisati vlakana drveta pri izradi nekog dela jeste "alfa i omega" rada sa balzom. Pri projektovanju svakog dela treba razmišljati iz kog pravca će taj deo biti izložen silama i shodno tome orijentisati vlakna. Jedno isto parče balze može biti vrlo slabo i savitljivo ako se savija duž vlakana, i ujedno jako i skoro nesavitljivo u pravcu normalnom na onaj prvi.

Bez obzira što balza pod prstima deluje kao mekan i slabašan materijal, proporcionalno u odnosu na svoju težinu ona je u stvari vrlo jaka. To znači, na primer, da konstrukcija od balze ne bi bila mnogo slabija od konstrukcije od čelika, ako bi obe konstrukcije bile ograničene na zadatu težinu. Zato je balza imala primenu i u gradnji pravih, pilotiranih letelica. Dovoljno je pomenuti da je jedan od najboljih i najbržih aviona II svetskog rata, britanski bombarder Mosquito, bio skoro ceo izgrađen od balze i špera.

Za sečenje balze tipično se koriste oštri skalperi i fine testerice. Balza se lako i lepo seče pa je i to jedan od razloga njene popularnosti. Normalno vam pri isecanju delova trebaju jedan kraći i jedan duži lenjir (od 1m), trougaonik i krivuljar. Za nanošenje mera i linija na balzu najbolje je koristiti dobro naoštrenu grafitnu olovku. Ovo već prema tome kako kome odgovara. Iskusniji graditelji čak "crtaju" po balzi direktno skalperom.



Delovi od balze se dobro lepe skoro svakom vrstom lepka. Normalno se modeli aviona slepljuju acetonskim ili belim (PVA) lepkom. Ovi lepkovi su jeftini i praktični, suše se dosta brzo i za sobom ne ostavljaju ružne mrlje. Mnogi modelari danas lepe sa cijano lepkom, što svakako ide brže mada nisam uveren u jednak kvalitet takvih spojeva. Konačno, balza može da se lepi i epoksi lepkom, no ovo se obično praktikuje onda kad balzu treba vezati sa nekim drugim materijalom koji nije porozan i stoga ne prima u sebe acetonski ili beli lepak.

Lično pri gradnji modela koristim kombinaciju lepkova. Normalno lepim belim PVA lepkom, no ako negde treba naneti mnogo lepka, na ravno i tanko parče od balze, onda takvo parče ispadne natopljeno i teži da se deformiše. U tom slučajevu je bolje posegnuti za acetonskim lepkom. Cijano lepak se pored spajanja dva dela može koristiti i za "otvrdnjavanje" određenih malih površina i otvora izloženih habanju. Inače je uvek pravilo da se višak lepka uklanja sa spoja pomoću papirne maramice ili štapića od meke balze. Previše lepka čini konstrukciju jedino težom a ne jačom. Ukoliko baš hoćete da budete "profesionalac" možete da nabavite i male plastične flašice sa finim vrhovima za doziranje. Time lepljenje postaje lakše i brže a i štedi se dosta lepka.

Pre i posle sečenja i lepljenja, delovi od balze se doteruju šmirglom. Za ovo je najbolje koristiti pripremljene blokove - od balze ili nekog drugog drveta - koji na jednoj strani imaju nalepljen grubi a na drugoj finiji šmirgl papir. Mogu se kupiti i odlični Permagrit blokovi od aluminijuma sa trajnom (otuda i ime) abrazivnom površinom. Ovaj alat je relativno skup ali svakako vredi u njega uložiti novac ako nameravate da gradite veće i složenije konstrukcije od balze.



Gotov model može da se delimično ili potpuno zaštiti nitro lakom. Posle sušenja prvog sloja laka površine će biti malo grube pod prstima pa ih je potrebno ispolirati finim šmirgl papirom. Mogu se posle toga naneti dodatni slojevi. Kod letećih modela treba biti pažljiv sa lakiranjem jer tako dodajete težinu konstrukciji. Normalno kod završenog modela nijedan deo od drveta neće biti izložen spolja već pokriven farbom ili filmom za presvlačenje. Ovo je posebno važno kod modela sa SUS motorima, kako se gorivo i ulje iz auspuha ne bi upili u balzu.

Šper - Šper, avio šper ili šperploča, koristi se kod letećih modela tamo gde balza ne može da obezbedi potreban stepen čvrstine. Tipično se od špera prave pregrade u trupu, nosači motora i servoa, završna rebra u krilima, kao i raznorazna sitnija ojačanja i delovi izloženi habanju. Sa šperom naravno ne treba preterivati jer je osetno teži od balze.

Lično verujem da su svega dve debljine špera dovoljne za gradnju modela umerene veličine. Prvo, avio šper debljine 3mm od tri sloja je jak i krut a i dalje se dosta lako seče čak i običnim skalperom. Naravno pri ovome ćete za svaki rez povlačiti skalper desetek ili više puta dok ne stignete do suprotne strane špera. Delovi koji treba da budu deblji i jači (npr. nosači motora ili stajnog trapa) mogu se dobiti slepljivanjem više delova od 3mm.

Druga debljina je 1/32 inča, što je oko 0.8 milimetara. SIG i druge poznate firme prodaju takav šper u manjim tablama. Velika korisnost ovakvog špera je u oblaganju i zaštiti manjih površina izloženih habanju, recimo mesta na trupu gde se on šrafovima vezuje za krilo, poklopaca baterija, kokpita i sl. Ova debljina od 1/32 inča se lako seče skalperom i obrađuje šmirglom.

Letvice - Lipove i smrekove letvice se neizostavno koriste pri izradi krila od balze, kao ramenjače koje na sebi trpe svu težinu modela u letu kao i razna naprezanja koje mogu da se jave pri akrobacijama. Prodaju se u dužinama od 900, 1000 i 1200mm. Uobičajeni preseci bi bili 4x4, 5x3, 5x5, 6x3 itd.

Kao i sa šperom, tako i sa letvicama ne treba preterivati da model ne bi ispao pretežak. Letvice se pri gradnji modela polože na plan i za njega učvrste špenadlama. Trudite se da letvice što manje probadate špenadlama jer one na tim mestima postaju slabije. Alternativna metoda je da se letvice ovlaš prilepe na plan. Dok se lepak suši, uz letvicu se priljubljen drži metalni lenjir. Tako se osigurava da letvica leži pravo u odnosu na plan i druge delove modela. Po sastavljanju konstrukcije ona se pažjivo odlepljuje od plana pomoću skalpera ili žileta. Naravno, sva je prilika da će pri ovome plan biti oštećen i možda se neće moći koristiti za drugi model.

Nijednu letvicu nećete kupiti idealno pravu tako da na to ne treba računati. U radnji se probira između raspoloživih letvica i izabiraju se one koje su najviše prave i bez čvorova i drugih defekata. Pre ugradnje u model letvice je dobro malo prešmirglati i još jednom proveriti. Možete na primer staviti dve letvice istog preseka na radni sto, paralelno, na razmaku od 4 ili 5 cm. Onda blokom sa šmirglom prelazite preko obe istovremeno. Obrnete svaku letvicu za 90 stepeni i ponovite šmirglanje te strane, itd. Kad je to gotovo, malo zaoblite ivice letvica tako što ih provlačite kroz fini šmirgl papir. Glatke, lepo obrađene letvice su onda i jače - tako bar veruju mnogi modelari.

Solarfilm - Plastična folija u raznim bojama, sa termoaktivnim lepkom na jednoj strani. Na konstrukciju od balze se lepi i zateže peglom. "Solarfilm" je samo trgovački naziv čuvene nemačke firme Graupner koji se uopšteno koristi i za druge vrste i marke filmova - Monokote, Ultrakote, Oracover, Profilm, itd. Neki od ovih filmova su transparentni i malo krući na dodir, kao celofan, dok su drugi neprozirni i rastegljiviji. Prodaju se i manji komadi raznih "trimova", kao Solartrim i Oratrim. Ti materijali su slični filmovima za presvlačenje ali se manje skupljaju na toploti i zato su pogodni za dodatne šare, oznake i ostalo što se lepi na primarnu presvlaku.

Pri peglanju vrelom peglom sve ove folije zatežu konstrukciju na koju se lepe, tako da mogu i da je deformišu. Ovo treba imati u vidu pri gradnji manjih i lakših modela od balze.

Japan papir i svila - Ranije su se često koristili za presvlačenje rebrastih konstrukcija krila ili rešetkastih konstrukcija trupova, naročito kod slobodnoletećih modela. Radi se tako što se papir ili svila pažljivo nalepe preko konstrukcije, zatim zategnu prskanjem vode, i na kraju nekoliko puta prelakiraju razređenim nitro lakom. Ovakva presvlaka je kruta i manje se uleže između rebara nego film, ali je dosta lako probušiti je.

Stiropor - Tj. polistiren pena. Dobro poznat i široko korišćen materijal za ambalažu i izolaciju. U modelarstvu se najčešće koristi za izradu krila, kod kojih je jezgro od stiropora a oplata od balze ili pak-papira. Stiropor se teško seče nožem jer se kruni i lomi, dok se mnogo bolji rezultati postižu zagrejanom cekas žicom. Stiropor ima ćelije tzv. otvorenog tipa a može da se lepi belim lepkom, cijanom i epoksijem. Prodaje se u velikim blokovima u radnjama za građevinski materijal.

Depron - Pena mnogo finije strukture od stiropora, glatka na dodir, sa ćelijama zatvorenog tipa. Depron se takođe nalazi u svakodnevnoj upotrebi, npr. možete ga sresti u svakoj samoposluzi u vidu tacni sa smrznutom hranom. Za potrebe modelarstva depron se prodaje u tablama, obično debljine 3 i 6 mm. Depron je poslednjih godina stekao veliku popularnost u modelarstvu jer se dosta lako seče, lepi i farba, a u kombinaciji sa nekim čvršćim materijalom, kao što su drvo ili grafit, moguće je graditi i veće RC modele.

Kompoziti - Pod ovim se podrazumeva stakleno, grafitno ili kevlar predivo natopljeno sa epoksi smolom (ne epoksi lepkom) i oblikovano u kalupu. Tako dobijeni delovi su lagani i veoma jaki. Kod modela se sreću pojedini delovi izrađeni od kompozita, kao što su noge stajnog trapa, elise, ramenjače, nosači i obloge motora i tako dalje, a ima i kompletnih modela izrađenih od kompozita, bez imalo balze u sebi. Ovakvi modeli, npr. takmičarske jedrilice, odlikuju se velikom čvrstinom i visokom cenom. Rad sa kompozitnim materijalima ide mnogo teže nego rad sa drvetom ili penom i iziskuje poprilično iskustvo kako bi krajnji rezultat ispao dobar.

Acetonski lepkovi - Prodaju se pod nazivom Balsa Cement, Uhu Hart ili (u Srbiji) Model lepak. Tipično se radi o nitrocelulozi rastvorenoj u acetonu. Takav lepak je proziran, ima jak miris, zapaljiv je i nije ga lako oprati sa ruku. Suv spoj je pomalo krut. Gotova konstrukcija "zveči" na lagani udar, dok ako je korišćen beli lepak daje mekši zvuk. Ne preporučuje se duže udisanje acetonskih lepkova.



Beli lepak - PVA, polivinil acetat, je jeftin, bezmirisan i neotrovan lepak za drvo, u širokoj upotrebi u stolarstvu. Ima raznih tipova koji se mogu naći u radnjama za građevinski materijal i hobi prodavnicama, npr. oni otporni ili neotporni na vodu. Pošto vaše modele aviona i onako ne nameravate da potapate u vodu, biće dobar praktično svaki PVA lepak. Spoj se ostvaruje za par minuta i malo je elastičniji od onog sa acetonskim ili cijano lepkom. Za dodatnu jačinu možete na spoj dodati spoljašnji "var" koji će se, kad se osuši, jedva primećivati. Bilo kako bilo, beli lepak daje jake spojeve koji se ne degradiraju s vremenom i zato ga možete odabrati kao primarni lepak za delove od balze i špera.

Cijano lepak, ili "super lepak" - Cijano-akrilati su uprkos svom nazivu bezopasni po zdravlje. Jedini problem bi mogao da nastane, recimo, ako ga prsnete u oko, koje može ostati zatvoreno usled veoma brzog stvrdnjavanja ove vrste lepka.

Pre modelarstva, cijanoakrilati su svoju primenu našli u hirurgiji za zatvaranje rana (kao zamena za ušivanje). U modelarstvu imaju širok dijapazon primene, od sastavljanja celih modela do brzih opravki na terenu.

Cijanom se pored drveta mogu lepiti i mnogi neporozni materijali. Da bi spoj bio uspešan dobro je najpre odmastiti kontaktne povrsine. Možete po potrebi i da ih malo ogrubite šmirglom ili turpijom. Na obe strane nanesite lepka taman toliko da budu vlažne. Nanošenje suviše leka može da ima kontra efekat, slab spoj koji se dugo suši.

Ako radite sa modelom od pene, pre upotrebe cijano lepka proverite da li ima oznaku Foam Safe. Cijano lepkovi se prodaju u raznim varijantama, podeljeni na primer prema gustini. Oni ređi su pogodni za duboko prodiranje u porozne materijale, dok su gušći dobri za glatke neporozne površine.

Epoksi lepak - za razliku od prethodnih, ovaj lepak se sastoji iz dve komponente, smole i učvršćivača. Od trenutka kad se dve komponente pomešaju pa do njihovog (relativnog) stvrdnjavanja može da protekne 5, 15, 30 ili više minuta, zavisno od tipa lepka. Za modelarstvo se preporučuje onaj od 30 ili 60 minuta, sa smolom zućkaste boje, jer je vremenski postojan. Brži, 5-minutni epoksi nakod dužeg perioda postaje krt. Za naročito jake spojeve epoksi lepak se može kombinovati sa staklenim ili grafitnim predivom.



Iako epoksi pored drveta uspešno lepi i razne neporozne materijale, ipak je dobro površine spoja odmastiti i malo ogrubeti smirglom ili turpijom. Tako će epoksi lepak lakše da se "prihvati". Ipak, često lepljenje metala, plastike ili pene ne ispada upešno sa epoksijem, dok se bolji rezultati postižu cijanom. I obrnuto. Treba uvek malo eksperimentisati.

Jedna važna osobina epoksi lepka je što se ne "suši" kao lepkovi sa isparivačem te se samim tim i ne skuplja. Stoga je zgodan za popunjavanje manjih rupa i pukotina. Da bi se dobila lepa i glatka popuna lepak se ulije u otvor i prekrije parčetom selotejpa. Deo se onda okrene na suprotnu stranu i lepak ostavi da se stvrdne. Kad se kasnije selotejp ukloni, videće se da je spoj "kao sliven".

Nitro lak - Koristi se za spoljnu zaštitu i poliranje konstrukcija od drveta, u ovom slučaju modela od balze. Radi se o bezbojnoj mešavini nitro celuloze i nitro razređivača koja se dobro upija u drvo. Da bi se lak po potrebi dodatno razredio, mora se imati i razređivač. Posle lakiranja četkice se mogu oprati u čaši sa malo razređivača i tako sačuvati za sledeći projekat. U suprotnom, ako se dopusti da se četkice natopljene lakom osuše i stvrdnu, obično se posle toga mogu baciti.

O tome da li treba lakirati ceo model, i koliko puta, ima različitih mišljenja. Ima modelara koji svoje modele uopšte ne lakiraju strahujući da bi mu tako dodali previše težine. Ima i onih koji sve prelakiraju više puta. Lično svoje modele jednom pređem razređenim lakom i ispoliram najfinijom šmirglom, a onda posebno izložena mesta kao što su nos trupa, krajevi krila, spojevi krila i trupa i sl. zaštitim sa još 2-3 sloja. Ovako se usporava habanje tih površina tokom eksploatacije modela. Izlakirani model se posle može farbati. I Solarfilm će se lakše prilepiti za balzu ako je ona prethodno pređena sa jednim slojem nitrolaka.

Pri radu sa nitro lakom potrebna je određena opreznost. Duže udisanje isparenja nije preporučljivo pa zato lakiranje treba vršiti na otvorenom. Ne treba zanemariti ni mogućnost požara, pošto su nitro lak i razređivač lako zapaljivi.
Last edited by molenjin; Mar 09, 2017 at 11:39 PM.


Thread Tools